Neki dan sam se ulovila kak opet neš besramno objavljujem o tom kaj delam.
Po strani kaj u biti ne postoji razlika između mog „posla“ i mog života, kaj stvarno volim to kaj delam, a još k tome radim nekaj dobro… da, ulovila sam se u trenutku te neke (društveno uvjetovane) nelagode… Kao da radim nešto krivo.
Aha, gleč, pa tu ima i prstohvat osjećaja krivice. Mljac.
No odmah me šupilo, realno, kaj bi trebala? Sramiti se? Nečeg čem sam ciljano i svjesno posvetila veći dio svog života i financija? Jer suprotno od besramnosti je – sram.
Pa sam se zapitala kak je došlo do tog da je sram očito poželjan, ako je njegova suprotnost – besramnost– neš ‘nak, uf ajoj, radije ne.
Čemu sram? I odakle?
Pojma nemam. Poznate me valjda dovoljno da ne očekujete traktat na temu struktura moći uz citiranje g. Foucaulta ili pak gđe Dworkin.
Najčešće čujem da se spominje kad roditelj klincu vikne „Srami se!“ „Sram te bilo!“ „Možeš se sramiti!“. Faca klinca – fakat pokazuje onu nemoć kad smo posramljeni, redovno bez trunka razumijevanja čega bi se trebalo sramiti. Pa onda valjda samog sebe. I onda se to tako proširi. Pa godinama kasnije šutke prihvaća/mo sram kao neku svoju stvarnost, često popraćeno njegovim bestijem, osjećajem krivice/grižnjom savjesti. Pobjednički duo koji garantira da se nikad ne maknemo s mjesta i ni u čem ne uživamo.
A besramnost… a to ostaje kao neka vrsta osude onih koje ne kužimo… OK, i političara, ali to mi nije trenutna tema.
A onda sam se, ne skroz oftopično (ipak sam jezičar po struci), sjetila i svoje obožavane radodajke.
Koja prekrasna riječ! Ona koja rado daje! Pa di ćeš bolje? Velikodušnost. Radost.
Neću zaboraviti prijatelja koji je učio hrvatski i s istim sentimentom nabasao na tu riječ. Kak mu objasniti da smo i nju uspjeli obojati negativnim konotacijama?
Jer – opet – kaj? Po strani opće cijeli taj koncept „davanja“ kad je seks u pitanju, bolje bi bilo da ne daje rado? Neg kaj? Prek volje? Jello to zagovaramo nasilje kao fetiš? Aha, ne, nego sram. Jer on je uvijek super kompanjon u krevetu.
Pa onda su tu i sve „lake“ žene. Jer valjda bi bilo bolje da smo „teške“. Svi znamo koliko je to tek tražena kvaliteta. Raspametiš se čim čuješ da je teška, mam ti dođe da je poželiš u životu. A krevetu tek!
I kaj fali lakoći? Općenito, a i u seksu?? Pa da se i seksa/m svaki dan s drugim, ak’ je uz uzajamni dogovor i na obostrano zadovoljstvo, kud ćeš bolje?
A… pa tebe brine da bu ta i nekog tvog povalila, a ti ostala sama! Kaj ti stvarno treba takav strah u životu?
Hint: ak’ ga možeš izgubiti, ni nije tvoj. Ma, o čem pričamo? Vlasništvo? Slobodna volja?
Ah, svakakve smo mi to lončiće pobrkali…